Crea sito
INFOLOKALNE VESTI

Majilovac: Kuće željne domaćina

Iz sela Majilovac kod Velikog Gradišta većina stanovništva na radu u Trstu i Beču, ostali stari. Ni na odmor više ne dolaze. U poslednje dve godine rođeno samo četvoro dece.

 Od 260 kuća u selu, u više od polovine niko ne živi<br/> FOTO: I. Marinković

Od 260 kuća u selu, u više od polovine niko ne živi
FOTO: I. Marinković

IMA jedan zid od crvene cigle na ulazu u Majilovac preko kojeg je auto-sprejem ispisano „Ko izađe poslednji, neka ugasi svetlo“. Dobrodošlicu u malom selu pokraj Velikog Gradišta ostareli meštani nemaju kome da požele jer su njihova deca i unuci odavno napustili pragove. U amanet su im ostavili samo opustele kućerine i potpis na zidu koji zvuči gotovo nostalgično.

Šest reči ispisanih latiničnim pismom zapravo su lična karta Majilovca koji je od devedesetih do danas napustilo više od pola porodica. U potrazi za boljim životom birali su samo dve destinacije – Beč i Trst. Dovoljno evropski, ali ipak blizu doma, toliko da mogu da se vrate kući makar za vikend. Ali, malo ko, međutim, svraća. Selo broji 700 duša – usamljenih. Kroz prozor kuće, u automobil koji se kotrljao praznom ulicom, čežnjivo je posmatrala jedna starica. Tablice nisu strane. Razočarano se udaljila od prozora.

RAT I VIZE BLIZU 500 meštana put inostranstva krenulo je za vreme ratnih devedesetih godina.
– Druga seoba bila je čim su nam 2009. godine ukinuli vize – kaže Milutinović
– Skoro svi moji prijatelji su tada otišli u Beč.

– Ovde, čim se rode, deca promole glavu iznad kreveca i viču – „Gde je taj Beč?“ – kaže stari Bora Vrcan, koji sa dva prijatelja ćutke, kao da su sve priče na ovom svetu ispričane, sedi ispred lokalnog dragstora. Troše dane. Bora nas pogleda i zauzme pozu kao da na grudi dočekuje fudbalsku loptu i spreman kaže:

– Biće da u našem kraju samo gastarbajteri uspevaju. To nam je najveći izvoz. A ko nije otišao preko granice, taj je sreću potražio u Požarevcu ili Beogradu.

Bolje vreme stariji meštani pamte do pre deceniju. Nekada su njihovi iz belog sveta slali marke i zidali vile sa željom da se u njih pod starost vrate, a malo da se pokažu.

– Kriza je i njima u Austriji. Moj sin Milanče se žali da nema da odvoji 2.000 evra da sa ženom i decom provede tri nedelje godišnjeg odmora u Srbiji. Ide druga godina da ih nisam video – priča starina. – Neki naši koji su u Beču imaju para, ali im u međuvremenu pomrli očevi i majke pa i nemaju kome da se vrate.

Lice mu se ozari:

– A leti, sećam se, kad nagrnu u koloni naši odozgo. Puni gepeci poklona, slatkiša…. Deca se igraju po ulici. U svakoj kući roštilj…. A slušajte sada – tišina i nemir.

Dok priča, Atanasija kao da pažljivo slušaju isklesane mačke, tigrovi, majmuni i orlovi pokačeni po visokim raskošnim ogradama podignutim oko kuća. Svaka druga kapija u Mijailovcu je ukrašena keramičkom životinjom. Gastarbajterski potpis.

– Badava. Od 260 kuća, više od pola je sasvim prazno – uz gutljaj piva priča deda Atanasije. – Mi smo ovde čuvari golih zidova, stilskog nameštaja i praznih soba.

U selu je ostala i nekolicina muškaraca. U najboljim su godinama, ali nemaju s kim da se žene, ni za koga da rade.

– Ostalo je neke mladeži, uglavnom muške. Ali nemaju čemu da se nadaju. Nema posla, nema para. Nemaju ni društva, ni zabave …

Niz ulicu pored puta srećemo Danijela Milutinovića. Mladić priča kako je sreću pokušao da nađe u Austriji, ali se posle nekoliko meseci vratio.

– Mnogo se radi, a plate male. Nemaju ni Austrijanci više para. Ovde se, srećom, malo radi, ali je bez veze što nema posla – šalio se. – Ali, ajde i posao, nego nema devojaka više.

Epilog: u posledenje dve godine rodilo se samo četvoro, ali zato na banderama nema mesta za nove umrlice. Ređaju se jedna preko druge, a nema ko da ih čita. I sahrane su male, nema više ko da ispraća. Preostali meštani žive svoje usamljeničke dane u iščekivanju i strahu od bolesti. A bolnica u Požarevcu udaljena je samo desetak kilometara.

Daleko za njih. Gotovo kao Trst i Beč.

PRODAVNICE BEZ PAZARA

POLjOPRIVREDA je davno posrnula, a u dve prodavnice trgovci se žale na male pazare.

– Mogu da ostavim otvorenu radnju i da odem kući, ama niko ne bi ušao – kaže prodavac iz dragstora.

Izvor: Novosti

Related Articles

Close