Crea sito
POŽAREVACVESTIZANIMLJIVO

POŽAREVAČKI ZATVOR: Uz ruže osuđenima brže prođe dan (FOTO)

Borivoje Bačlić i Zoran Lakić osuđeni na 30 godina zatvora zbog ubistva supruga. Ne znam šta bih dao da mogu da vratim vreme.

 Foto: Z. JOVANOVIĆ
FOTO: Z. JOVANOVIĆ

Da nisam pio, ne bih bio ovde. Žao mi je, kako da mi nije žao.

Borivoje Bačlić (61) iz Bačke Palanke, jedan je od skoro 1.600 osuđenika Kazneno-popravnog zavoda u Požarevcu. Izdržava 30-godišnju kaznu zbog ubistva supruge Jelice (46). Ni posle deset godina od zločina on se, tvrdi, ne seća kako ga je počinio. Kaže da su se supruga i on svađali i da je bio pod „totalnim dejstvom alkohola“, iako se u to vreme, kako sam priznaje, lečio od alkoholizma.

Priznaje grešku, ali i dalje ne može da se pomiri sa činjenicom da je osuđen zbog teškog ubistva i s visinom izrečene kazne.

Moj slučaj je greška – kaže Bačlić. – Greška je i to što sam napravio, ali i kazna na koju sam osuđen. Pa neki su odležali 15 godina zato što su sa namerom ubili. Ovo moje je bilo zbog svađe, zbog alkohola. Prestrogo sam kažnjen. Deca mi nisu okrenula leđa. Ređe dolaze, jer su daleko, ali se čujemo telefonom.

Na pitanje da li ponekad razmišlja o tome da će dočekati dan kad će biti na slobodi, odgovara:

Ne razmišljam o tome da li ću jednog dana izaći iz zatvora. Ovde sam deset godina, a kao da sam stotinu. Jedna godina mi kao decenija. Ostalo je još dvadeset. Ni da se nadam, ni da se ne nadam.

Zahvaljujući svom ponašanju i želji da bude od koristi, Bačlić je radno angažovan. Zadužen je za čišćenje zgrade u kojoj je smeštena bolnica, kao i dela oko nje.

U zatvoru nikome ne može biti dobro, ali s obzirom na okolnosti… – kaže naš sagovornik sležući ramenima. – Počistim malo ispred zgrade, malo unutra. Bavim se ružama u bašti. Niko me ne tera. Ja to sam uzmem. Prođe dan…

Borivoje Bačlić

Zoran Lakić (60) osuđen je na identičnu zatvorsku kaznu kao i Bačlić. Za identično krivično delo, počinjeno takođe pod dejstvom alkohola. Zajedničko im je i to što i on misli da je prestrogo kažnjen. U zatvoru im je zajedničko što zbog svog ponašanja ima tu vrstu privilegije da je po celi dan napolju. I on je zadužen za uređenje bašte, ali oko susedne zgrade. Zaposleni kažu da je bašta u proleće i leto perfektna.

Ovde u zatvoru sve zavisi od mene, da li ću lako ili teško da robijam – kaže Lakić. – Imam sve mogućnosti da robijam, ako može da se kaže, lako. Po ceo dan sam napolju, što mnogi zatvorenici ne mogu. Da bih to imao, moram da budem disciplinovan, vredan. Sam sam tražio da uređujem baštu.

Prvobitno je bio osuđen na 35 godina zatvora, ali mu je kazna smanjena na 30 posle uložene žalbe.

Nema reči koje bi opisale kako sam se osećao kad sam shvatio šta sam uradio – sa suzama u očima priča Lakić. – Mnogo je teško. Nisam smeo da dozvolim da se to desi. Čim sam digao ruku na nju… A ne bih, samo da je ćutala. Ne mogu da vam kažem šta mi je sve tada rekla. Pao mi je mrak na oči. U jednom momentu samo sam čuo: „Dosta, ubićeš me“. Ali tada je sve bilo gotovo. Čudan je bio osećaj kad sam se osvestio. Kajem se. Ne znam šta bih dao da mogu da je dignem. Možda bih dao i svoj život. Iako je bila nemoralna. Samo da je ćutala, nikada ovde ne bih došao. Nema kantara da izmeri koliko mi je žao.

Lakić ima dvoje dece. Sina i ćerku. Oboje su bili mali kad se sve desilo. Tek kad su odrasli, otkrivena im je istina.

Ćerka mi je kod polusestre, a sin kod brata – kaže Lakić. – Dođu ponekad da me posete. Čujemo se telefonom. Ništa mi nisu rekli do sada. Sve sam izgubio. Supruge nema. Ja sam ovde. Deca odrastaju bez roditelja.

Zoran Lakić

Za razliku od Bačlića i Lakića, Ljubomir Stevanović (52) suočen je sa najstrožom zatvorskom kaznom, od 40 godina. Ono što ga izdvaja je i činjenica da mu je pre 18 godina zbog onoga što je učinio bila izrečena smrtna kazna, koja je preinačena kad je u Srbiji ukinut ovakav vid kažnjavanja za najteža dela.

Stevanović je ubio maturanta Šeste beogradske gimnazije Milana Vranića. Nesrećni mladić bio je đak generacije, a kritične večeri sa drugom je zastao u ulazu zgrade da popuše cigaretu pošto su prethodno drugaricu ispratili kući. Ubijen je hicima u stomak. Namera napadača bila je da ih opljačka.

Tog mladića nisam poznavao – priča Stevanović. – Čak nisam ni video kako izgleda. Njegov lik prvi put sam video u novinama. Pitao sam se tada da li je moguće da sam pucao bez razloga. Od njega čak ništa nisam ni uzeo, već od momka koji je bio pored. Od tada je prošlo 20 godina. Ponekad mi se vrate slike.

Stevanović kaže da mu nije bilo svejedno kad je čuo da je osuđen na smrt, ali i da mu nije bilo ni lakše kad je kazna preinačena.

Kako može da vam bude lakše kad znate da ste nekome oduzeli život – navodi Stevanović. – Vi nosite taj teret dok god ste živi. Upropastio sam život mladićeve porodice, svoj i svoje porodice. Mnogo toga sam upropastio. Ne mogu da se pomirim sa tim, a ne mogu sada sve to da ispravim. Teško je. Pogotovo što sam suočen sa velikom kaznom, a zasluženo sam je dobio…

Ljubomir Stevanović

Ovaj osuđenik skoro 15 godina bio je u nekoj vrsti izolacije. Prvo u Centralnom zatvoru, a zatim u zatvoru u Požarevcu. Za sve to vreme, osim sa službenicima, bio je u kontaktu sa jednim ili dvojicom osuđenika.

Dosta sam razmišljao. Šta sada kad imam toliku kaznu? Šta da radim? Da li da budem gori nego što sam bio, pošto kazna od 40 godina nema alternativu. Osuđen si na toliko, izaći ćeš u mrtvačkom sanduku. Ili da budem normalan, kao što i jesam, donekle. Da ide tako kako ide. Da se prilagodim životu ovde, pa ako se nekada, s vremenom, smiluju da me puste za 25-30 godina…

Završio je obuku za sitoštampu.

To mi možda i nije potrebno, jer ako budem služio celu kaznu, šta će mi sitoštampa u 70 godina, ako izađem – mirnim glasom, više za sebe kaže Stevanović. – Ali rekao sam, ajde da dokažem da donekle mogu da budem dobar. Svi su ovde zadovoljni mnome. Ali to je sve ništa naspram onoga što sam uradio pre 20 godina. To je neoprostivo. Sada sam kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Ne verujem da ću ikada uopšte izaći iz zatvora. Ne osećam se dobro kad tako razmišljam, ali psihički dobro izdržavam.

Priča da su kontakti sa porodicom svedeni na minimum. Ponekad se čuje sa majkom i sestrom, ali se odmah sve preokrene na prepirku. Sin odbija svaki kontakt sa njim.

Nemam osećaj da sa nekim mogu da razgovaram normalno – nastavlja Stevanović. – Ali radim u štampariji i tako mi prođe vreme. Tu mi je ceo svet, kad nemam kontakta sa spoljnim svetom. To je mesto gde mogu da „pobegnem“, da se „sakrijem“. Ne znam šta bih dao da mogu da vratim vreme.

Izvor: Novosti

TPKNEWS

Najnovine vesti, informacije, najave događaja iz Braničevskog okruga, Srbije, Regiona i Sveta.

E-mail [email protected]

Related Articles

Close